НЕДЕЉА МИРОНОСИЦА

                                               

Дап. 16 зач. ( VI, 1-7 ).

И у ове дане, када се множаху ученици, подигоше јелинисти вику на Јевреје што се њихове удовице заборављаху кад се дијељаше помоћ сваки дан. Онда Дванаесторица, сазвавши мноштво ученика, рекоше: Не доликује нама да оставивши ријеч Божију служимо око трпеза. Потражите, дакле, браћо, између вас седам освједочених људи, пуних Духа Светога и мудрости, које ћемо поставити на ову службу. А ми ћемо у молитви и у служби ријечи приљежно остати. И ријеч ова би угодна свему народу. И изабраше Стефана, човјека испуњенога вјером и Духом Светим, и Филипа. и Прохора, и Никанора, и Тимона, и Пармена, и Николу прозелита из Антиохије. Ове поставише пред апостоле и они помоливши се Богу положише руке на њих. И ријеч Божија растијаше и веома се множаше број ученика у Јерусалиму, и велико мноштво свештеника покораваху се вјери. 

Мк. 69 зач. ( XV, 43 - XVI, 8 ).

У време оно, дође Јосиф, из Ариматеје, угледан савјетник, који и сам Царство Божије чекаше, и усуди се те уђе Пилату и заиска тијело Исусово. А Пилат се зачуди да је већ умро; и дозвавши капетана, запита га: Је ли давно умро? И дознавши од капетана, даде тијело Јосифу. И он купивши платно и скинувши га, обави платном, и положи га у гроб који бјеше исјечен у камену, и навали камен на врата гроба. А Марија Магдалина и Марија Јосијина гледаху гдје га полагаху. И пошто прође субота, Марија Магдалина и Марија Јаковљева и Саломија купише мирисе да дођу да га помажу. И врло рано у први дан недјеље дођоше на гроб око изласка сунца. И говораху међу собом: Ко ће нам одвалити камен од врата гроба? И погледавши видјеше да камен бјеше одваљен; а бјеше врло велики. И ушавши у гроб, видјеше младића обучена у бијелу хаљину гдје сједи с десне стране; и уплашише се. А он им рече: Не плашите се. Исуса тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овдје; ево мјеста гдје га положише. Него идите и кажите ученицима његовим и Петру, да ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видјети, као што вам рече. И изишавши побјегоше од гроба, јер их ухвати страх и трепет, и ником ништа не казаше,  јер се бојаху.  

Недеља друга по Васкрсу - Мисли за сваки дан у години - Свети Теофан Затворник

 

Неуморне жене! Оне нису дале сна очима, ни трепавицама дремања све док нису нашле Љубљенога! А мушкарци као да траже чврсто тло: иду на гроб, виде га празна и остају у недоумици шта би значило то што га нису нашли. Значи ли то да је код њих било мање љубави него код жена? Не, ту је била љубав која расуђује, која се боји погрешке, будући да се ради о љубави високе вредности и с обзиром на [природу] Онога на кога се односи. Међутим, када су сазнали и опипали, и они су, не језиком као Тома, него срцем исповедали: „Господ мој и Бог мој“. Тада их већ ништа није могло одвојити од Господа. Мироносице и апостоли су обрасци две стране нашег живота: осећања и расуђивања. Без осећања живот није живот; без расуђивања живот је слеп – много се троши а произилази мало здравог плода. Зато треба стећи и једно и друго. Осећање нека иде напред и нека побуђује; расуђивање нека одређује време, место, начин и, уопште, устројство бићa онога што срце наговести да треба остварити. Унутра – срце иде напред, а у пракси – расуђивање. Но, кад осећања постану извежбана у расуђивању о добру и злу, можемо се ослонити и на само срце. Јер, као што из живог дрвета сами од себе иду најпре пупољци, па цветови и плодови, тако и из срца почиње да истиче само добро које се разумно таложило у току живота.