Плодови раскола

                                                   

 

    

                             

ПЛОДОВИ РАСКОЛА

Први део и други део

Протопрезвитер Виктор Мелехов, јун 2019

Плодови раскола

део 1

Прошлог месеца (октобар 2018.) Синод Агафангела је свргнуо двојицу својих епископа (архиепископа канадског Андроника и архиепископа петербуршког Софронија, руски), и позвао на суд  суспендованог игумана Андреја (Ерастова) из Аустралије. Зашто је ово важно за православне вернике? Јер калеидоскопска обмана овог сабора наставља да се врти и ван граница сопствене контроле.

Да бих донео мало јасноће у овај конфузни и маглом окован „циркус“, написао сам ову кратку хронологију релевантних догађаја пре и после пада РПЦЗ у заједницу са Московском Патријаршијом (МП):

– Убрзо након хиротоније 1994. године, млади владика Агафангел је показао своје непознавање православне еклисиологије објављивањем чланка у коме се проглашава важност светих тајни ван Цркве:

„…благодат Духа Светога, благодат Светих тајни, има и код католика, монофизита, а делимично и код старовераца и протестаната који нису прекршили формулу у вршењу Светих тајни (крштења). Православна Црква не крштава поново оне који потичу из ових јереси, већ их прима покајањем. Католици и монофизити се не кризмају по други пут. Прихвата се и Тајна венчања. У Московској Патријаршији постоји шест Светих Тајни које су сачуване и признате као пуноважне – крштење, миропомазање, свештенство, венчање, миропомазање, покајање.

Епископ Аганфангел Пашковски, Вестник ТОЦ, бр. 2, 1994, стр. 30)

– Постављен од Синода РПЦЗ у Украјину (где је рођен у Одеси), Епископ Агафангел је радио уз архиепископа одеског и тамбовског Лазара (који га је хиротонисао) до 2001. године.

– 2001. године Синод РПЦЗ натерао је митрополита Виталија да поднесе оставку на челу са новим митрополитом Лавром, који је имао чврсту намеру да приступи Московској Патријаршији (МП)

– Скоро одмах, мит. Виталиј је изашао из пензије са намером да се супротстави било каквој заједници са послаником. Архиепископ Лазар и Архиепископ Венијамин (черноморско-кубански) изјавили су подршку мит. Виталија, а после прве Вороњешке конференције руског свештенства, послао епископа Агафангела на синод у Њујорку са упутством да изнесе свој протест, који су потписали епископи, свештенство и учесници ове конференције.

– епископ Агатангел је доласком у Њујорк издао вољу своје сабраће епископа и целог руског свештенства и најавио сопствену подршку новоизабраном митрополиту Лавру.

– архиепископ Лазар и архиепископ Венијамин убрзо су се одвојили од синода митрополита Лавра 

из разлога вере; резултат њиховог одбацивања сергијанизма и екуменизма МП. Почели су да хиротонишу епископе за свој Синод РИПЦ (укључујући садашњег Архиепископа Тихона и Епископа Гермогена), што су били дужни да чине по канонима Цркве; постављајући достојне кандидате на обудовеле руске катедре.

– 2007. мит. Лавр је извршио своју наведену мисију тако што је целу РПЦЗ ставио под јурисдикцију МП, чиме је у катакомбама издао вековно сведочење Вере РПЦЗ и прогоњене Руске Цркве.

– Непосредно пред издајоп од стране митрополита Лавра 2007. године, епископ Агафангел је саопштио да је сагласан са уласком у МП, али је тада било „још рано“. После овог саопштења, епископ Агафангел је издао лажни проглас о свом отцепљењу од синода митрополита Лавра, потписан од епископа Данила (из Ерија, Пенсилванија) и епископа Агатангела. Међутим, после две недеље Епископ Данило се оградио од овог прогласа, рекавши да остаје у синоду Митрополита Лавра и не жели да ствара раскол.

Тада је епископ Агатангел почео да формира свој синод – РПЦЗ(А). Сакупљајући преостале парохије неспремне да следе мит. Лавра, Епископ Агафангел је одбио понуду своје некадашње сабраће епископа РИПЦ да помогну у обнављању епископије у иностранству, наводећи да је свако ко је напустио РПЦЗ (због њеног пута у МП), пре него што је сам напустио Лавров синод, био расколник. . Давши тако неозбиљну изјаву, владика Агафангел је очигледно превидео да је тиме и митрополита Виталија називао расколником. Мит. Виталије је 2001. године напустио своју некадашњу братију епископе-издајнике.

– Епископ Агафангел се обратио синоду кипријановских грка (Синоду отпора). Кипријански синод је свргнут од стране Грчке Истиснки Православне Цркве (ГИПЦ) под архиепископом Хризостомом (Кјусис) због стварања раскола у ГИПЦ-у и због њихове јеретичке еклисиологије (кипријанизам – признавање да је Мајка/Светска Православна Црква болесна, али још увек важећа) .

– Епископ Агатангел је успео да убеди кипријановске грке да са њим хиротонишу епископски сабор за његову нову јурисдикцију (РПЦ(А)). Не разумевајући сопствену еклисиологију, епископ Агафангел је објавио да је и он кипријановац. Тако су он и сваки епископ његовог новог синода потпали под Анатему против екуменизма коју је прогласио Сабор РПЦЗ 1983. године под управом и руководством Светог Архијереја Филарета (3. Митрополита РПЦЗ). На такав начин, Агафангелски синод: 1) анатемисао се од самог почетка, 2) учинио себе неканонским својим неважећим хиротонијама од свргнутих грчких епископа, 3) постао јеретички кроз своју прокламовану кипријановску еклисиологију, и 4) постао расколнички због своје одбијање да признају и придруже своју братију епископима у Руској Цркви.

– Убрзо након тога, под контроверзним околностима, епископ Агатангел је постао митрополит своје новостворене РПЦЗ(А). Он је проширио свој синод и јурисдикцију примањем епископа и свештенства сумњиве еклисиологије (тј. од секте Генадије-Секачов до МП). Потреба да се успостави православна еклисиологија никада није озбиљно разматрана, па чак ни схваћена. Тако су под таквим околностима јеромонаси Андроник и Софроније постали „архијереји“ ове организације.

2

– Као и обично, један раскол рађа други. Убрзо су архиепископи Андроник и Софроније напустили Агафангелов синод због административних несугласица (тј. не због канонских питања вере). Готово истовремено, из сличних разлога административних несугласица, Синод РИПЦ је напустио и епископ Стефан (Сабелник). Сва три епископа су суспендована и пензионисана од стране њихових синода због таквих неканонских поступака.

– Тврдећи да припремају своју нову „цркву“ за „последња времена“, сва три епископа су игнорисала одлуке својих синода да их суспендују и пензионишу, и наставили су да формирају „квази синод“ без посебне управе. Наравно, и они су тврдили да су наставак РПЦЗ.

– Прва велика одлука овог квази-синода (или РПЦЗ последњих дана) била је да суспендованог игумана Андреја Ерастова постави за епископа. Колико год да је ова нова расколничка организација апсурдна, оно што је још запрепашћујуће је да је игуман Андреј пристао на тако смешну хиротонију. Наравно, игуман Андреј је био и духовник Агатангелског синода.

– Накнадно су сва три епископа свргнута од својих синода. Сва три епископа су сведена на статус „простог монаха“. Прошле године упокојио се монах Стефан (Сабелник).

– Суспендовани игуман Андреј Ерастов позван је да се појави пред Агатангеловим синодом, очигледно да би добио прилику да се објасни и покаје. У међувремену, он је активно парадирао о Аустралији претварајући се да је епископ и стварао пометњу и раздор међу верницима.

Наравно, скоро сваки горњи пасус би се могао проширити на засебну тему. Заиста, има више радњи и детаља који служе да додатно умање легитимитет овог синода. За сада је довољно да из наведеног једноставно закључимо да би од Агатангела до Андреја такав обмањиви калеидоскоп црквености и деловања могао озбиљно да нашкоди духовном животу верника. Отуда и потреба за овим кратким сажетком његове историје.

Да бисмо довршили овај коментар на лакши начин, могло би се замислити, имајући у виду све горе наведено, да би људи међу православнима сада могли почети да се питају: Колико простих монаха, који су имали епископски чин, али нису могли да га задрже, има потребно је да се суспендовани игуман трансформише у епископа?

Протопрезвитер Виктор Мелехов новембар 2018

3

Плодови раскола

2. део

Тек што су завршени „Плодови раскола“ (2. део), где је објашњено да суспендовани и пензионисани епископи не могу суспендованог игумана учинити епископом, када се иста група људи састајала у манастиру Лесна у Француској, планирајући своје следеће „сјајно достигнуће” – проширени синод расколника. (Као што је објављено на сајтовима ПорталКредо и НФТУ)

Овде се ради о томе да један раскол само води до још већег раскола. Да би се изградила добра и трајна заједница на чврстом темељу потребна је мудрост, бескомпромисна канонска воља, православна еклисиологија, благодат и воља Божија. Уједињавање на слабим принципима сопствених разноликих жеља, без православне еклисиологије, уз занемаривање Светих канона и претварање да објављујемо вољу Божију, може довести само до више истог – раскола. Оно што видимо да се формира на овој недавном скупу у Лесни је сложена колекција расколника, од којих сваки врти сопствену реторику прихватања сумњиве позадине оног другог и неканонских маневара, од којих је сваки у супротности са његовом претходном позицијом, а све у циљу постизања договора од обостране користи.

Без обзира на њихове бескрајне покушаје да служе својим погрешним сопственим интересима, истина остаје: Кад год свештенослужитељи искривљују еклисиологију и савијају свете каноне да одговарају својим потребама, резултат није добар ни за кога. Видимо да се ова тема понавља кроз древна времена и на малим и на великим размерама (од малих локалних јереси до пада Римске цркве). Видимо да се ова тема наставља иу нашим данима, чак и убрзано (пад РПЦЗ, потчињавање сопственом непријатељу – Московској Патријаршији, ХОЦНА(Света Православна Црква у Амереици) која пада у имјабожтво, Агафангел који се придружује Кипријанцима, ГИПЦ се уједињује са кипријановцима, иако кроз вео вешто израђених неизјава итд. И сада, са овим окупљањем компромитованих појединаца са својим користољубивим интересима, поново смо сведоци њихове калеидоскопске преваре која се врти ван граница њихове контроле, на велику радост Злога.

Тешке речи? Можда. Ипак, шта је овде у питању? Чини се да ови свештеници, обучени у свечане одежде која позивају на поштовање и поверење, држе кључеве спасења за стадо. Ипак, њихове речи и дела воде само ка стварању пара-синагога. Они дискредитују и клевећу оне који се залажу за Веру, док се претварају да остају на „курсу златног средине“ – сопственом стварању компромиса. Ако се нико не изјасни против такве духовне обмане, онда ће, како каже наш Спаситељ, „и само камење викати“. (Лука 19:40)

Прво, хајде да укратко погледамо како су ови појединци дошли до овог пресека њихове заједничке слабости, а затим ћемо анализирати њихов покушај заједничког приступа док покушавају да оправдају свој недостатак каноничности.

Манастир Лесна је напустио Митрополита Лавра и РПЦЗ у тренутку сједињења са Московском Патријаршијом (2007). Манастир је поднео захтев за пријем у јурисдикцију Руске Истински Православне Цркве уз услов да му се непосредно додели ставропигијални статус.

4

под архиепископом Тихоном. С обзиром на године игуманије Макрине, мати Евфросинија је водила преговоре, као што то чини и данас. РИПЦ је примила манастир на захтев, са садашњим свештенством и др. Како је време пролазило, Архиепископ Тихон и остали епископи РИПЦ су редовно посећивали. На крају је архиепископ Тихон одликовао игуманију Макрину другим напрсним крстом. Затим је именовао мати Евфросинију за заменицу игуманије манастира и наградио је напрсним крстом, дајући тиме мати Евфросинију више административних овлашћења у помагању остарелој игуманији. На захтев манастира, свештеници су рукоположени и постављени да служе манастиру. Кад год је манастир из било ког разлога тражио да позове епископе и свештенство из Српске истинске православне цркве (СИПЦ), архиепископ Тихон је увек радо пристајао. Као сестринска црква РИПЦ, архијереји Српске цркве извршили су хиротоније у манастиру за РИПЦ. Свештенство и мирјани РИПЦ из свих крајева света посећивали би манастир на поклоничка путовања и повлачења.

Тада је, на велико изненађење многих, мати Евфросинија написала писмо секретару синода РИПЦ у којем је тражила канонско препуштање манастира Српској истински православној цркви (СИПЦ) под епископом Акакијем. У овом писму мати Евфросинија је признала да нема канонског разлога да тражи такво ослобађање. Ипак, тражила је од секретара да убеди Архијерејски синод да то ипак одобри.

10. септембра 2016. мати Евфросинија је написала:

о. Викторе, преклињем те да учиниш шта можеш да убедиш Вл. Тихона да нас пусти тихо и мирно. Схватам да немамо озбиљне канонске разлоге за одлазак, нити њихове дубоке еклисиолошке или теолошке разлике између онога што верујемо и става који Синод заузима у свим недавним споровима.

Након пажљивог разматрања ове петиције, Архијерејски Синод РИПЦ је одбио захтев мати Евфросиније. Игноришући ову одлуку, манастир Лесна је без канонског разлога и без канонског отпуста поднео молбу епископу Акакију (СИПЦ) да буде примљен под његовим омофором. Убрзо након тога, на сајту Лесне објављено је следеће:

Изјава

С обзиром на очигледну неорганизованост администрације Синода РИПЦ и одступање од канонске линије Руске Заграничне Цркве преподобних митрополита Антонија, Анастасија, Св. Филарета и Виталија, као и указима и акцијама усмереним на уништење црквеног живота, проглашавамо повлачење из поменуте управе и прелазак на омофор Српске Истински Православне Цркве од 27. октобра / 9. новембра 2016. године.

Provemont, 8/21.11.2016г.

Association Cultuelle Orthodoxe Russe de Notre Dame de Lesna

Monastère Lesna

1, rue du Moulin

27150 Chauvincourt-Provemont

Спомен Светог Архангела Михаила и свих сила Небеских Дан упокојења Светог Филарета Њујоршког

Свято-Богородицкий Леснинский монастырь

Association Cultuelle Orthodoxe Russe de Notre Dame de Lesna

Monastère Lesna

1, rue du Moulin

27150 Chauvincourt-Provemont

France

(33) 0232558266

lesna@orange.fr

Нажалост, овде видимо прекретницу – прве кораке раскола. Признајући да немају канонски разлог и да не постоје „дубоке еклисиолошке или богословске разлике“, манастир Лесна напушта свој канонски сабор да би по сваку цену остварио оно што жели. Покушавајући да оправда свој одлазак, манастир Лесна покушава чак и да укаља углед самог сабора који је манастир узео под свој омофор. Заиста, тај исти сабор који је служио да се испуни свака потреба и жеља манастира. Манастир наводи: „С обзиром на очигледну неорганизованост администрације Синода РИПЦ и одступање од канонске линије Руске Заграничне Цркве преподобних митрополита Антонија, Анастасија, Светог Филарета и Виталија, као и указа и радње усмерене на уништење црквеног живота...“ Каква „дезорганизација и девијација?“ Какве „указе и акције усмерене на уништење црквеног живота?“ То би могли бити озбиљни канонски преступи. Ипак, без икаквог суштинског доказа, ово је у најбољем случају клевета. Да ли манастир схвата своју одговорност за напуштање свог законитог и владајућег епископа, цепање Цркве и одвођење њене пастве од јединства унутар Цркве, за стварање раскола, „без канонског разлога“, и без „дубоких еклисиолошких или теолошких разлика?“

Овде се мора приметити да је владика Акакије, још као јеромонах, тражио од Архијерејског сабора РИПЦ да га посвети за епископа српског, чиме је поново успостављена Истинска православна црква Србије. Архијерејски Синод се сложио, те је епископа Акакија и Епископа Нектарија посветио за епископе Цркве Српске. На овај начин РИПЦ и СИПЦ су постале цркве сестринске у пуном заједништву једна са другом.

По пријему наведене молбе од манастира Лесне, епископ Акакије је примио манастир под свој омофор. Наравно, ово је изненадило и разочарало сабраћу епископа РИПЦ епископа Акакија. Без икаквог питања и разговора (чак ни телефонског позива) епископима РИПЦ, владика Акакије је без икаквог канонског разлога примио манастир Лесну под свој омофор.

6

Ево „Одлуке“ владике Акакија и владике Нектарија:

СРПСКА ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА. Архијерејски Сабор Српске Истински Православне Цркве

27. октобар / 9. новембар 2016. Свети мученик Нестор

Високопреподобна мати Макрина, игуманија  манастира  Пресвете БогородицеЛесна Високопреподобни архимандрит Евфими преподобна монахиња Евфросинија

ОДЛУКА

Имајући у виду веома тешку ситуацију у којој се нашао манастир Лесна и његова мисија, као и имајући у виду стање Синода РИПЦ — његов нови курс, у коме више не препознајемо РИПЦ, са којим срећно смо се упознали 2008. године и од које смо добили братску помоћ у виду архијерејског хиротоније 2011. године – одговорно доносимо одлуку да манастир Свете Богородице Лесна и његову западноевропску мисију привремено примимо под наш архијерејски омофор, надајући се да ће стање у РИПЦ-и ће се нормализовати.

Молимо Вас да се што пре састанемо како бисмо се договорили око наше будуће сарадње и да заузмемо заједнички став о новој идеологији која се појавила у РИПЦ доласком о. Виктора Мелехова на место секретара Синода.

+ Акакије, Епископ Утешитељевски, Председавајући Архијерејског Сабора СИПЦ + Нектарије, Епископ шумадијски

Двојица епископа пишу како су „узели у обзир веома тешку ситуацију у којој се налази манастир Лесна и његова мисија“. Они пишу о „новом курсу“ који је преузео РИПЦ и како „више не могу да препознају РИПЦ“. Они говоре о „новој идеологији која се појавила у РИПЦ доласком о. Виктор Мелехов.” И, у истом даху (можда да не би изгледали незахвални), захваљују РИПЦ што их је обојицу посветио у чин епископа 2011. Ипак, ни манастир Лесна, ни двојица епископа, чак ни оправдање чак ни у једном канону који оправдавају њихове поступке. Нигде не покушавају да опишу ову „тешку ситуацију“, „нови курс“, „нову идеологију“. Напустити синод или епископа, или да сестрински сабор (у заједници) припоји манастир и епархију, захтева озбиљне преступе праћене тешким оптужбама. Да ли је Синод РИПЦ проповедао јерес? Да ли је одједном постала неканонска? Напротив, РИПЦ је до данас одржала два сабора – 2008. и 2017. Оба сабора су јасно истакла црквеност РИПЦ. Потоњи сабор је потврдио исказе вере и одлуке првог сабора. Ово је јасно документовано на његовој веб страници. Синод РИПЦ не признаје Московску патријаршију као Цркву Христову. Стоји уз Анатему против екуменизма (1983). Она признаје кипријанизам као јерес засновану на екуменизму. Ово је наставак исте еклисиологије коју је поставио наш Свети Архијереј и Исповедник Митрополит њујоршки Филарет, коју је даље дефинисао и пригрлио Митрополит Виталиј. Дакле, где је "нови курс" и "нова идеологија?"

Касније, потпуно игноришући Архијерејски Синод РИПЦ, Епископ СИПЦ Нектарије је рукоположио свештеника за Украјину, наводећи да има дозволу суспендованих, пензионисаних и

7

рашчињеног бившег епископа Стефана Трентонског, Њу Џерси, САД. Епископ Акакије је у скорије време примио групу свештенства у области Омска, у Сибиру, које је РИПЦ рашчинила пре неколико година због раскола са Архијерејским Синодом на основу прихватања јереси кипријанизма. Иако Епископ Акакије и Епископ Нектарије јасно признају сопствену хиротонију и територијалну власт коју им је доделио Архијерејски Синод РИПЦ, они су престали да признају власт, територијалну и надлежност РИПЦ. Није ли ово већ раскол?

Без канонског разлога, уз неопходне доказе, свештенство и монаштво које напушта РИПЦ, а епископи који их примају без канонског отпуста стварају страшну поделу у Цркви. Ово се зове раскол – веома озбиљан преступ.

Изазивати поделе у Цркви није ништа мање зло од падања у јереси... грех раскола се не спире ни крвљу мучеништва. (Св. Јован Златоуст, Егзегеза Посланице Ефесцима)

Недавно је манастир Лесна био домаћин скупу неканонских расколника. Као што видимо из објављене фотографије (доле), група се састојала од следећег:

– Суспендовани, пензионисани и рашчињени бивши Архиепископ, а сада прости монах Андроник.

– Суспендовани, пензионисани и рашчињени бивши архиепископ, а сада прости монах Софроније.

– Суспендовани игуман Андреј, који се сада представља као епископ кога су „посветили” суспендовани, пензионисани и рашчињени бивши Архиепископ, а сада прости монах Андроник и суспендовани, пензионисани и рашчињени бивши Архиепископ, а сада прости монах Софроније , уз сагласност суспендованог, пензионисаног и рашчињеног Епископа, који је преминуо прошле године као прости монах, Стефан. (Додатна напомена: монах Андроник, монах Софроније и суспендовани игуман Андреј били су сви чланови расколничког синода епископа Агатангела, који је посветио двојицу архијереја заједно са кипријановским епископима, који су сви рашчињени од стране ГИПЦ – Синода архијереја Авксентија и Хризостома. Штавише, синод Агатангела, који је укључивао ова два бивша архијереја, није признао Синод РИПЦ и прогласио га неканонским, без, наравно, канонског разлога.)

– Епископи СИПЦ Акакије и Нектарије (заједно са бившим епископом Стефаном) нису признали каноничност Агафангелског синода, у коме су били бивши архиепископи Андроник и Софроније, јер: 1. Епископ Агафангел је присаједињењем направио раскол у Руској Цркви. са синодом кипарских Грка. 2. Удруживши се са рашчињеним Кипријанским Синодом, Епископ Агафангел је створио свој неканонски сабор са прекинутим Апостолским Прејемством. (Додатна напомена: Епископи СИПЦ су добили Лесну

8

Манастир без канонског отпуста Синода РИПЦ, са којим су били у пуном општењу. Такође су прихватили бивше руско свештенство које је Синод РИПЦ разрешио чина и дозволили им да наставе да служе у областима под јурисдикцијом РИПЦ. Ови свештенослужитељи су рашчињени због своје јереси – заговарали су кипријанизам и признавали ваљаност Московске патријаршије. Чинећи то, СИПЦ епископи Акакије и Нектарије чинили су озбиљна неканонска дела, гајили и прихватили јерес.)

– Игуманија СИПЦ Евфросинија.

– мати Евфросинија, заменица манастира Лесне, са свештенством верним манастиру Лесна. Окупљајући се у манастиру Лесна, овај сабор расколника је развио „заједничку изјаву“. Први пасус открива њихову збуњеност. Други пасус открива расколничку суштину њиховог духа. „У Паризу су 9-10. новембра 2018. одржани разговори између делегација представника Руске истинске православне цркве (РИПЦ), (оног дела цркве који више није потчињен Синоду архиепископа омског и сибирског Тихона и који је привремено под омофором Српске истинске православне цркве) и Руске православне заграничне цркве (РПЦЗ) под председавањем архиепископа Андроника (црквене групе које више нису потчињене Синоду митрополита Агатангела)…” „Треба напоменути да су обе стране у овим дискусијама, између осталих разлога, одвојиле су се од своје хијерархије због изолационистичке политике ове друге и доследног одбијања да предузму било какве кораке ка успостављању јединства које сви желе.” Да ли је то разлог да се напусти одговарајућа хијерархија? Постоји ли канон у вези са „изолационистичком политиком?“ Да ли је то јерес? То више звучи као секуларна политичка изјава, него на црквену еклисиологију. Ипак, овде се намеће ироничан коментар: „Кроз раскол – јединство!“

Или,

„Расколници свих вера – уједините се!“ Зар ово није хипократија? (Објавио Портал Кредо & НФТУ веб странице)

ИЗЈАВА ДЕЛЕГАЦИЈЕ СИПЦ И РПЦЗ

У Паризу, 9-10. новембра 2018. године, одржани су разговори између делегација представника Руске истинске православне цркве (РИПЦ), (оног дела цркве који више није подређен Синоду архиепископа омског и сибирског Тихона и привремено је под омофором Српске истинске православне цркве) и Руске православне заграничне цркве (РПЦЗ) под председавањем архиепископа Андроника (црквене групе које више нису потчињене Синоду митрополита Агатангела). Као посредник присуствовао је владика Акакије, поглавар Српске истинске православне цркве (СИПЦ). Сврха преговора је била да се испита могућност успостављања евхаристијског заједништва између наших Цркава.

Треба напоменути да су се обе стране у овим дискусијама, између осталих разлога, одвојиле од своје хијерархије због изолационистичке политике ове друге и доследног одбијања да предузму било какве кораке ка успостављању јединства које сви желе.

На почетку сабрања, епископи су једни другима испричали своја житија. Тада су обе делегације имале прилику да постављају питања супротној страни. Чланови делегације архиеп. Андроник је питао Еп. Акакије да објасни праксу поновног крштења оних који му приступе у јурисдикцију из Београдске патријаршије. Еп. Акакије је испричао да је, када је био јеромонах у Грчкој ИПЦ Синоду архиепископа Хризостома, у складу са праксом тог сабора, био дужан да путем поновног крштења прими оне који нису крштени са три погружења. У Београдској Патријаршији мало ко правилно крсти троструким урањањем. Еп. Акакије се у својој јурисдикцији тренутно држи разумнијег пастирског приступа приликом пријема обраћеника из званичних цркава.

(Напомена аутора: Интересантно је знати шта в. Акакије сматра „разумнијим пастирским приступом.“)

Постављено је и питање о околностима епископског хиротоније еп. Акакије. еп. Акакије је примио посвећење од Синода РИПЦ, без благослова Синода грчке ИПЦ, којој је као јеромонах припадао. Еп. Акакије је објаснио да је морао да предузме овај корак, јер је континуирано присуство СИПЦ под грчким омофором ометало мисионарску делатност цркве у Србији. Грци су дуги низ година одбијали да посвете епископа за Српску цркву. Осим тога, Српска црква је била аутокефална црква од времена Светог Саве и Синод у Атини није имао право да држи српску епархију у својој потчињености.

Сви учесници у дискусијама препознају каноничност и аутентичност епископских хиротонија СИПЦ и РПЦЗ. Синод Мет. Агатангела је раније прогласио РИПЦ, који је рукоположила Еп. Акакије, да није канонска црква. У то време архиеп. Андроник и архиеп. Софроније је припадао Синоду мит. Агатангела и потписао ову одлуку. Обојица сада признају погрешност те одлуке, жале што су је потписали и поричу одлуку.

10

(Напомена аутора: Дакле, када је то повољно, неко може да ускрати свој потпис? На овај начин, не размишљајући о томе, поричу и сопствену хиротонију. И, шта је тачно била то „заблуда”? Ако је РИПЦ канонски, онда Агатангелов Синод не може бити канонски.)

Они такође признају грешку одбијања Привремене врховне црквене власти (ПВЦВ) из 2007. године под тадашњим еп. Агатангелом, да уђе у разговоре са Синодом РИПЦ по питању уједињења и будућег заједничког посвећења епископа за РПЦЗ. Као што знамо, Бп. Агафангел је одбио предлог РТОЦ-а да се придружи њиховом Синоду и почео да ствара сопствену јурисдикцију, обраћајући се Синоду у отпору да изврши освећење. То је продубило поделе у Руској цркви и за последицу имало доношење горе поменуте одлуке да је РИПЦ „без благодати“.

(Напомена аутора: Дакле, може ли ово бити позиција „изолационизма”? Затим, другим речима, е. Агафангел је направио раскол у Руској Цркви, а затим направио сопствену парасинагогу са грчким епископима које је збацио њихов бивши синод , ГИПЦ. Дакле, ко је без милости?)

Епископ Акакије признаје освећења Мет. Агафангелова група као канонска. Он је раније сматрао да ова посвећења нису канонска, јер је сматрао да је извор ових посвећења, Синод у отпору, расколничка група којој је грчки Синод ГИПЦ на челу са архиепископом Хризостомом другим одузео епископски чин. У овом тренутку, еп. Акакије је става да неканонски став мит. Агафангелова група је исправљена кроз унију Синода отпора са грчком ИПЦ 2014.

(Напомена аутора: И, дакле, ко је то променио курс? Ко је то што је непрепознатљиво? Штавише, Б. Акакије још увек није умео да објасни како се то догодило, с обзиром да су кипријановци, Синод у отпору, поричу да је дошло до такве исправке.)

Делегација РПЦЗ је поставила питање о канонском положају свештеничке групе у Омску. После смрти еп. Стефана (Сабелника), омски свештеници, са његовим благословом, отпочели су помињу еп. Акакија.еп. Акакије је објаснио да је пристао да га свештенослужитељи помињу у Русији и Украјини, јер је еп. Стефан је за то дао свој благослов. Еп. Акакије не жели да прошири своју јурисдикцију на канонску територију Руске Цркве. Он сматра да је садашња помињање привремено док се реши канонски статус Омске групе.

(Напомена аутора: Омско и украјинско свештенство рашчињено је од свог канонског Синода (РИПЦ) због своје исповедне јереси – сергијанизма и кипријанизма/екуменизма, и због стварања раскола. Бивши епископ Стефан је свргнут због прихватања свргнутог свештенства, сједињења са пензионисаним, суспендовао и свргнуо бивше расколничке Агатангелове „епископе“ Андроника и Софронија. Такође је почео да проповеда против Догмата Цркве. А сада е. Акакије великодушно долази свима у помоћ?)

Свештенство у Русији и Украјини који помиње еп. Акакије се сматрају клирицима (као и раније) РИПЦ, који задржавају своје пређашње јединство са РПЦЗ. Помен Епископа СИПЦ је привремен и не подразумева прелазак из РИПЦ 

11

парохије и заједнице у СИПЦ. С обзиром на ове околности, садашње стање је допустиво.

(Напомена аутора: На основу којег канона су такве „околности“, „с обзиром на тренутно стање ствари, дозвољене?“ Е. Акакије (и др.) чини се да прихвата ауторитет РИПЦ-а када сматра да је то корисно, и игнорише га када нађе другачије.Оно чему сви ови амбициозни „црквени поглавари” не успевају да се позабаве, с обзиром на то да сви они сада у неком тренутку признају ауторитет РИПЦ, јесте када је и из ког разлога РИПЦ изгубио ауторитет или променио свој наравно?)

Обе стране су сагласне да је наша заједничка канонска основа Указ број 362 који је издао Патријарх Тихон. Иако су аутори Указа бр.362 намеравали да територијални принцип буде основа за организовање црквених округа, у нашим садашњим приликама и због губитка епископске власти након сједињења већине епископије РПЦЗ са МП, Црквене области могу бити структурисан на принципу личног поверења у епископа. Свештенство и мирјани имају право да одреде како да се организују и коме епископу да се обрате ради уређења црквеног живота, при чему је свеједно на којој територији овај епископ врши своју службу.

(Напомена аутора: Указе бр. 362 је постао један од најупечатљивијих злоупотребљених докумената наших дана. Могло би се усудити рећи да свештенство које покушава да се лакомислено позива на њега, као у горе поменутом случају, никада није читало, или можда разумео, то на првом месту. За добробит читаоца, прештампано је у наставку. Горњи предлог „црквеног устројства“ је све само не структура. Ово је формула за псеудоправославни протестантизам где је свако свој папа.)

Сви учесници су се сложили да црквени живот треба да буде заснован на саборности. Опасно је када мала група јерараха одлучује о свим питањима иза затворених врата и намеће своје одлуке целој Цркви. То је пракса у Синоду РИПЦ и у Синоду мит. Агатангела. Представници РПЦЗ пренели су своја искуства; у дијаспори Окружни састанци Архијерејског сабора одржавају се уз учешће Окружног савета који чине представници свештенства и лаика. Саборске одлуке тада потврђују епископи.

(Напомена аутора: Звучи као себична изјава без икаквог доказа. Ипак, да ли је ово канонски разлог да се напусти синод и оснује сопствена парасинагога? Колегијалност се не сме заменити са саборношћу – соборношћу.)

Представници СИПЦ-а покренули су питање еп. Иринеј. Делегација еп. Андроник је објаснио да су у заједници са еп. Иринеја и његовог свештенства али да не припада Архијерејском сабору Округа дијаспоре којим председава ап. Андроник. На исти начин, архиеп. Софроније и еп. Иринеји немају заједничку административну структуру.

еп. Иринејева епархија обухвата парохије у Ижевску, које је прихватио мит. Агафангела из Московске Патријаршије као „парохије Московске Патријаршије под омофором РПЦЗ“. Ова формулација збуњује вернике и поставља питања са њихове стране. Један од архиеп. Андроникови клирици су чак напустили његову јурисдикцију јер је архиепископ био у заједници са ижевским свештеницима. Учесници дискусија су се сложили са тим

12

позиционирање као „парохије Московске патријаршије под омофором РПЦЗ“ за нас је неприхватљиво, јер то де факто легитимише Московску патријаршију коју је створио Стаљин 1943. Предлажемо да ижевски свештеници напусте овај назив и његову еклисиологију.

(Напомена аутора: Поставља се питање: Како то да Агафангел, Андроник, Софроније и Андреј Ерастов себе називају РПЦЗ (Руска православна загранична црква). Ако су Руска Загранична Црква, кога препознају као Руска православна црква у Русији? РПЦЗ/РПЦЗ никада није била аутокефална).)

Постављено је питање о односу архиеп. Андроникова група са еп. Дионисије (Алферов). Ни архиеп. Андроник ни архиеп. Софроније има везе са њим.

Познато писмо омског клирика (од 02. маја 2018) и бп. Разговарано је и о Андрејевом одговору на писмо. Ови лични разговори су послужили да се разјасне ставови обе стране. У писму је забележена чињеница да је архиеп. Софроније је говорио о убијеном о. Павлу Аделхајму, који је припадао Московској Патријаршији, као светитељу. Архиеп. Софроније је објаснио да је покојни о. Павел је разговарао о приступању његовој епархији и да је само смрт о. Павел је спречио да се то догоди. архиеп. Софроније је признао да је непромишљено говорио о о. Павла као светом мученику и да је то збунило неке чланове Цркве.

Еклисиологија митрополита Кипријана (Куцумбаса) такође је била предмет расправе. Ово питање је изгубило на актуелности након уједињења синода отпора са синодом архиепископа Калиника. Обе стране у овим дискусијама не прихватају учења мит. Кипријана као православног. До овог тренутка, јерарси ап. Андроникова група је у изјави из августа 2018. изјавила да се придржава традиционалне еклисиологије РПЦЗ и да одбацује учење митр. Кипријан.

Напомена аутора: Јерес никада не губи на важности. (Видите анатеме за Недељу Православља – зар не кажемо све?) Иронија је у непознавању сопствене историје. Собор РПЦЗ из 1994. прихватио је кипријанову еклисиологију као своју. Зато је Агатангел одмах пришао кипријановцима. С обзиром на то да су Кипријани сви свргнути од стране ГИПЦ (коју је РПЦЗ признала пре 1994.), посвећења свих епископа Агатангела (РПЦЗ-А) постају неважеће. Запамтите: Без обзира колико често Нова РПЦЗ-А (и Калиникова ГИПЦ) желе да то порекну, према самим кипријановцима, они се нису покајали, нити одбацили своју бившу еклисиологију.)

Исход ових дискусија у Паризу било је опште уверење да нема озбиљних препрека нашем јединству, које треба да буде израз наших заједничких уверења и духа. Сви учесници су изразили жељу за успостављањем евхаристијског заједништва између наших Цркава, али за то ће бити потребна пажљива припрема. Све стране су спремне да предузму посао потребан за постизање овог јединства.

Епископ Акакије Архиепископ Андроник Архиепископ Софроније Епископ Андреј

13

свештеник Ромарик

Игуманија Ефросинија (Николић) Монахиња Евфросинија (Молчанов) Виталиј Шумило

Ђорђе Лукин

У закључку:

Пошто смо приказали горе представљени документ без логике и прилично неправославни, може се доћи до следећег:

Свети канони очигледно нису коришћени или чак разматрани ни у једном тренутку ових дискусија.

Плодови раскола могу бити само још раскола.

Слично као што конвергенција јереси никада неће обухватити праву веру, конвенција расколника ће само произвести јерес.

14

О бившим епископима:

Андроник, Софроније и Стефан, и псеудоепископ Андреј Ерастов,

као и њиховим пратиоцима:

Шта кажу Свети Оци

О расколу и расколницима?

Апостол Павле: Сада вас молим, браћо, означите оне који изазивају поделе и саблазни противне науци коју сте научили; и избегавајте их. Јер такви не служе Господу нашем Исусу Христу, него свом стомаку; и добрим речима и поштеним говорима варају срца простих. (Римљанима 16:17-18)

Апостол Јован Богослов: Изиђоше од нас, али не беху од нас; јер да су били од нас, без сумње би остали с нама; али су изашли да им се покаже да нису сви ми. (1. Јованова 2:19)

Свештеномученик Игњатије Богоносац: Не грешите, браћо моја. Ако неко пође за оним ко прави раскол у Цркви, неће наследити Царства Божијег. (Посланица Филаделфјанцима)

Свети Иринеј Лионски: Он ће судити и онима који изазивају расколе, који су лишени љубави Божије и који гледају на своју посебну корист, а не на јединство Цркве; и који из безначајних разлога, или било којег разлога који им падне на памет, раскомадају и деле велико и славно тело Христово, и колико у њима лежи, [позитивно] га уништавају — људи који причају о миру док они довести до рата.

Ако не очувају јединство и заједницу са Црквом, њима се не може извршити никаква реформа тако велике важности, која ће надокнадити несташлуке које произилазе из њиховог раскола. Њихов грех неће се опрати ни крвљу. Неизбрисива грешка раздвајања је

15

не очишћен ни страдањем. Они који су ван Цркве не могу бити мученици. Они који напуштају Цркву којој је суђено да влада не могу да царују.

Истинско знање је [оно што се састоји у] науци апостола, и древном уставу Цркве по целом свету, и посебном пројављивању тела Христовог према прејемству епископа, којим су они предали она Црква која постоји на сваком месту и која је дошла и до нас. Они који се држе подаље од првобитног наследства и окупљају се негде другде, морају бити под лупом, било као јеретици и лажни учитељи или као расколници, горди и себични, или као лицемери који то чине ради сопствене добити и сујете. Сви су се одвојили од истине. (Пет књига против јереси)

Свештеномученик Кипријан Картагински: Да би се ово угодило себи, и са све већом гордошћу презирало свог Епископа, почеци су јеретика, и успон и есеји злонамерних расколника. Тако је Црква пуста, тако је постављен профани олтар, а тиме и побуна против мира Христовог, и Божјег поретка и јединства. (Посланица Рогацијану)

Свети Дионисије Александријски: Ако сте вођени против своје воље, како кажете, показаћете да је тако било и својим добровољним пензионисањем. Јер, било би поштено претрпети било какву болест, како би се избегло разбијање Цркве Божије. И мучеништво поднесено ради спречавања поделе Цркве, не би било неславније од онога које је поднео због одбијања да се поклони идолима; не, барем по мом мишљењу, прво би било племенитије од другог. Јер у једном случају човек даје такво сведочанство само за своју индивидуалну душу, док је у другом случају сведок целе Цркве. А сада, ако можете убедити или приморати браћу да поново буду једноумни, ваша ће праведност бити већа од ваше грешке; и овај други неће бити оптужен против вас, док ће први бити похваљен у вама. Али ако не можете тако далеко да победите са својом непослушном браћом, побрините се да спасете своју душу. (Посланица 2, Новату)

Св. Августин Хипонски: Ми верујем Свету Саборну. Цркву Иато тако и јеретици и заасколници своке закеднице називају   црквама. Али јеретици, држећи лажна мишљења о Богу, наносе штету самој вери; док расколници, с друге стране, у рђавим раздвајањима одступају од братске љубави, иако могу веровати исто као и ми.

16

само оно што верујемо. Зато ни јеретици не припадају васељенској Цркви, која воли Бога; нити расколници чине део исте. (О вери и веровању)

Ко није уд Христов, не може се спасти. Човек може имати почасти, може имати Тајне, може се певати алелуја, може се одазивати Амин, може се држати Јеванђеље, може се веровати у Име Оца и Сина и Светога Духа и проповедати га; али нико не може наћи спас осим православне саборне цркве. (Беседа народу Цркве у Кесарији)

Свети Јован Златоусти: Правити поделе у Цркви није мање зло од падања у јереси... грех раскола се не спире ни крвљу мучеништва. (Егзегеза Посланице Ефесцима)

Свети Филарет Московски: Православна црква и раскол су толико супротне да покровитељство и заштита Православља природно морају да оптерећују расколе; попустљив однос према расколима природно притешњује Православну Цркву. (О последицама притешњивања раскола и снисходљивости према њима)

Свети Игњатије (Брјанчанинов): Смртни грех који православни хришћанин није исцелио правим покајањем подвргава грешника вечном мучењу... Смртни греси за хришћанина су јерес, раскол, богохуљење, отпадништво... сваки од ових грехова умртвљује душу и чини неподобним за вечно блаженство док се не очисти покајањем. 

Свети Теофан Затворник: Раскол је заснован на крајњем незнању. (Писма о молитви и духовном животу)

Свети Јован Кронштатски: Подела цркава је ђавоља кривица; јереси и расколи су грешке ђавола. (Мој живот у Христу)

Свештеномученик Иларион (Троицки): Црква је једна, и она је једино место где се може примити потпуно и неограничено изобиље дарова Духа Светога. Без обзира на

17

личност и начин на који се та особа отцепљује од Цркве у јерес или раскол или самозвану групу, губи учешће у благодати Божијој. (Писмо Р. Гардинеру)

Знамо и уверени смо да отцепљење од Цркве у раскол или јерес или секташтво представља потпуну катастрофу и духовну смрт. За нас не постоји хришћанство ван Цркве. Ако је Христос основао Цркву, а Црква је његово Тело, онда одвајање од његовог Тела значи смрт. (О животу у Цркви)

(Прештампано са интернет извора.)

О расколу у Цркви

(Св. Јован Златоуст, Одломак из Беседе 11 на Ефесцима)

Ако, дакле, желимо примимоДуха који је од Главе, будимо у јединству једни са другима. Јер постоје две врсте одвајања од тела Цркве; један, када се хладимо у љубави, други, када се усуђујемо да чинимо ствари недостојне наше припадности том Телу; јер на било који начин осецамо се од „пуноће Христове“. Али ако смо одређени да и друге изграђујемо, шта неће бити учињено онима који први праве деобу? Ништа неће толико помоћи да подели Цркву као властољубље. Ништа тако не изазива Божји гнев као подела Цркве. Да, иако смо постигли десет хиљада славних дела, ипак ћемо, ако исечемо пуноћу Цркве на комаде, трпети не мање болну казну од оних који су унаказили Његово тело. Јер то се заиста и остварило за добробит света, иако је учињено без такве намере; док ово у сваком случају производи предност, али је штета превелика. Ове примедбе упућујем не само предводницима већ и онима који су подређени. 

Свијевремено је неки свети човек рекао нешто што би могло изгледати смело рекао би им

.На шта мислим ? Рекао је, да ни крв мучеништва не може опрати овај грех. Јер реци ми за шта страдаш као мученик? Није ли то у славу Христову? И тако будући спремни да положи те душу своју  за Христа ради, како уништавате Цркву, за коју је Христос положио душу своју? Чујте шта Павле каже: „Нисам достојан да се назовем апостолом (1. Кор. 15:9), јер сам прогонио Цркву Божију и разорио је“ (Гал. 1:13) Ова рана није мања од који је примљен од стране непријатеља, не, далеко је већа. Јер то је заиста чини још славнијом, док је ово, када је боре њена сопствена деца, срамоти чак и пред њеним непријатељима. Јер им се чини великим знаком лицемерја то што су они који су се у њој родили, и однеговани у њеним недрима, и имали савршено научила њене тајне, да би се оне нагло промениле и учиниле њеним непријатељима.Мислим на ове примедбе за оне који се неселективно предају људима који деле Цркву. Јер ако с једне стране ти људи имају учења која су такође супротна нашој, онда због тога даље није исправно мешати се са њима. Ако, пак, они

18

имају иста мишљења, разлог да се не мешаш са њима је још већи. А зашто тако? Јер онда је болест од пожуде за ауторитетом. Зар не знаш каква је била судбина Кореја, Датана и Авирона? (уп. Бр. 16,1-35) Само за њих сам рекао? Нису ли и они били с њима? Шта ће ти рећи? Да ли се каже: „Иста им је вера, они су православни као и ми?“ Ако јесте, зашто онда нису са нама? Постоји „један Господ, једна вера, једно крштење“. Ако је њихов узрок исправан, онда је наш погрешан; ако је наше право, онда је њихово погрешно. „Деца су се“, каже он, „бацила тамо-амо, и носила са сваким ветром“. Реци ми, да ли мислиш да је ово довољно да се каже да су православни? Да ли је онда рукоположење свештенства прошло и укинуто? А која је предност других ствари, ако се то не поштује стриктно? Јер као што се морамо борити за веру; тако морамо и за ово. Јер ако је коме дозвољено, по речима оних старих, „напунити руке своје“ и постати свештеник,нека сви приступе свештенику. Залуд је овај олтар подигнут, џаба пуноћа Цркве, џаба број свештеника. Хајде да их однесемо и уништимо. "Боже сачувај!" рећи ћеш. Ви радите ове ствари, и да ли кажете: „Не дај Боже“? Како кажете, „не дај Боже“, када се саме ствари дешавају? Говорим и сведочим, не гледајући због свог интереса, него на ваше спасење. Али ако је неко равнодушан, мора сам да се побрине за то: ако ове ствари нису брига никога другог, ипак су оне брига мене.   "Ја сам посадио“, каже он, „Аполос је заливао, а Бог је дао урод“ (1. Кор. 3:6). Како ћемо поднети исмевање Грка? Јер ако нас прекоре због јереси наших, шта неће рећи о томе? „Ако имају исто учење, ако су исте Свете тајне, зашто јерарху једној Цркви напада другу Цркву? „Видите“, кажу они, „како је све међу хришћанима пуно таштине? А међу њима је и амбиција, и лицемерје. Одузмите им, кажу они народ. Одсеците болест тј. крварење народа и они ће остати празни.” Хоћете ли да кажем шта кажу о нашем граду, како нас оптужују на основу лаког покоравања? Било ко, кажу они, који изабере може наћи следбенике и никада не би био на губитку за њих. О, какав је то подсмех, каква је то срамота! А ипак је подсмех једно, брука друго.

Ако је неко од нас осуђен за најсрамнија дела, и чека га нека казна, велика је узбуна, велики је страх на све стране, да не крене, кажу људи, и не пређе на другу страну. Да, нека такав крене десет хиљада пута, па нека им се придружи. И не говорим само о онима који су сагрешили, него ако има ко слободан од саблазни, а мисли да оде, нека оде. Заиста сам тужан због тога,

и јадикујем и оплакујем то, и посечен сам до самог срца, као да ми је одузет један од својих удова; а ипак нисам толико ожалошћен да бих био приморан да учиним било шта лоше због таквог страха. Ми немамо „господарства над вашом вером“ (2 Кор. 1:24), љубљени, нити заповедамо ово као ваши господари и господари. Ми смо постављени за учење речи, а не за моћ, нити за апсолутну власт. Задржавамо место саветника који ће вас саветовати. Саветник говори о сопственим осећањима, не приморавајући слушаоца, већ му остављајући потпуног господара свог избора над оним што је речено; само у овом случају је он крив ако пропусти да изговори ствари које се појављују. Због тога и ми говоримо ове ствари, те ствари тврдимо, да можда није у вашој моћи у тај дан да кажете: „Нико нам није рекао, нико нам није дао заповест, били смо у незнању, мислили смо да је никакав грех.”

Зато тврдим и протестујем, да направити раскол у Цркви није ништа мање зло него 

19

пасти у јерес. Реците ми, претпоставимо да би поданик неког краља, иако се није придружио другом краљу, нити се дао неком другом, да ипак узме и задржи краљевску порфиру свог краља, и да је све откине из копче и раздере на многе комадиће; да ли би претрпео мању казну од оних који се придружују служењу другоме? А шта, ако би и самог краља ухватио за грло и убио га, и откинуо му тело уд од удова, какву би казну могао да добије, која би била равна његовим злочину? Дакле, ако би, чинећи ово према краљу, свом саслужитељу, починио дело које је превелико за било какву казну; каквог пакла неће бити достојан онај ко убије Христа, и откине Га уд са уда? Од онога који је нападнут.  Не, мислим да није, али о другом много страшнијем. 

Укасе бр. 362

Резолуције Његове Светости Патријарха [Тихона], Светог Синода и Вишег Црквеног савета Руске Православне Цркве, 20/7. новембра 1920.

По благослову Његове Светости Патријарха [Тихона], Свети Синод и Виши црквени савет, удружени, расправљали су о неопходности допуна упутствима која су већ дата у енциклици Његове Светости Патријарха у случају престанка делатност епархијских савета, да се епархијским епископима дају управо таква упутства у случају прекида односа између епархије и Више црквене управе, или престанка делатности ове последње и, на основу досадашњих одлука. , решили смо:

Енцикличним писмом у име Његове Светости да се епархијским епископима дају следећа упутства за њихово руковођење у неопходним случајевима:

1) У случају да Свети Синод и Виши црквени савет из било ког разлога престану са црквено-административном делатношћу, епархијски епископ, за упутства у руковођењу његовом службом и за решавање случајева по правилима која сежу до Вишег Црквена управа, обраћа се директно Његовој Светости Патријарху или оном лицу или институцији коју је Његова Светост Патријарх навео.

2) У случају да се епархија, услед померања ратног фронта, промене државних граница и сл., нађе у потпуности ван контакта са Вишом црквеном управом, или ако сама Виша црквена управа на челу са Његовом Светошћу Патријарха, из било ког разлога престане са радом, епархијски епископ одмах ступа у односе са епископима суседних епархија ради организовања више инстанце црквене власти за више епархија у сличним условима (у облику било привременог Вишег Црквена влада или митрополија, или било шта друго).

3) Брига о организацији Вишег црквеног ауторитета као циљ читаве групе епархија које се нађу у положају наведеном у ставу 2, неизоставна је обавеза старијег епископа такве групе.

4) У случају немогућности успостављања односа са епископима суседних епархија, а до организовања више инстанце црквене власти, епархијски епископ преузима на себе сву пуноћу власти која му је дата по канонима Цркве, узимајући све мере за уређење црквеног живота и, ако је потребно, за организацију епархијске управе, у складу са насталим условима, решавање свих случајева

20

дато канонима епископској власти, уз садејство постојећих органа епархијске управе (епархијске скупштине, епархијског савета и др. или новоорганизованих); у случају немогућности конституисања наведених институција, он је на властиту одговорност.

5) У случају да стање из ст. 2. и 4. поприми дуготрајан или чак трајни карактер, а нарочито са немогућношћу да епископ има користи од сарадње органа епархијске управе, на најцелисходнији начин. (у смислу успостављања црквеног поретка) њему је остављено да подели епархију на неколико помесних епархија, за које епархијски епископ:

а) даје његово право преосвећеним викарним епископима, који сада, у складу са Упутством, уживају права полунезависних епископа, сва права епархијских епископа, са организацијом управе у складу са локалним условима и ресурсима;

б) успоставља, саборном одлуком са осталим епископима епархије, колико је то могуће у свим већим градовима своје епархије, нове епископске столице са правима полунезависних или независних епископа.

6) Епархија подељена на начин из става 5. образује црквени округ на чијем челу се налази епископ главног епархијског града, који почиње да води помесне црквене послове у складу са канонима.

7) Ако се у ситуацији наведеној у ставовима 2 и 4 нађе да епархија нема епископа, онда се Епархијски савет или, у његовом одсуству, свештенство и мирјани обраћају епархијском епископу најближе или најприступачније епархије. у погледу погодности или односа, а поменути епископ или шаље свог викарног епископа да управља епархијом удовицом (тј. упражњеном) или сам преузима њену управу, поступајући у случајевима наведеним у ставу 5. иу односу на ту епархију у складу са ставовима 5. и 6, под којим се, с обзиром на одговарајуће чињенице, удова епархија може организовати у посебан црквени округ.

8) Ако из било ког разлога не стигне позив удове епархије, о њеним пословима се самоиницијативно стара епархијски епископ наведен у ставу 7.

9) У случају крајње неуређености црквеног живота, када поједина лица и парохије престану да признају власт епархијског епископа, овај, нашавши се у положају назначеном у ставовима 2 и 6, не одриче се својих епископских овлашћења, већ образује локалне управе и епархију; он дозвољава, где је потребно, да се богослужења служе чак и у приватним кућама и на другим местима погодним за то, и прекида црквено општење са непослушним.

(Прештампано са интернет извора.)